Преузмите цео чланак у ПДФ формату
Специјална војна операција (СВО) у Украјини, или „Агресија на Украјину” према наративу целокупног Запада, траје већ пуне три године. Донела је незамисливе жртве и разарања како у оперативној дубини са обе стране линије додира, по целој дубини Украјинске, али и у дубини Руске територије, доноси промене у схватању филозофије оружане борбе на тактичком, оперативном и стратегијском нивоу и отклон од доктриналних принципа развијаних читав један век, доноси као први приоритет свих глобалних фактора политику да се „наоружају, реорганизују оружане снаге и вишеструко увећају њихову бројност и способност у припреми за оно што следи”, доноси трансформацију „светског поретка” уз неочекиване пукотине у блоку тзв. „колективног Запада”. Актуелни сукоб је позорница борбене употребе, односно провере вредности „старе”, модернизоване и нарочито новоразвијене борбене технике обе стране, тј. РФ, с једне, и САД, ЕУ и УК, с друге стране. За потребе овог разматрања дефинисаћемо да је „стратешка ненуклеарна претња” систем оружја без нуклеарне бојеве главе, који је способан да са великом вероватноћом савлада постојеће или планиране системе одбране и нанесе капитална разарања у стратегијској дубини противника. У претходне две деценије основом ове претње сматране су тзв. „хиперсоничне ракете”, у чијем су развоју и РФ и НР Кина испредњачиле у односу на колективни Запад. Успешном првом борбеном употребом „нове” руске балистичке ракете (Орешњик) створена је „нова стратешка ненуклеарна претња”, која својим дометом од 2.500–4.000 km и демонстрираним убојним механизмом може да угрози капиталну НАТО војну и цивилну инфраструктуру у целокупној стратегијској дубини Европе. Од појаве нуклеарног наоружања глобални противници покушавају да развију ефикасан систем одбране који би уништио носаче таквих бојевих глава, а пре свега интерконтиненталне балистичке ракете, што се до сада показало немогућим, а нарочито у случају њихове масовне употребе. Међутим, сукоби на блиском истоку (Иран–Израел и јеменски напади у Црвеном мору) показују да је одбрана од тактичких, па и балистичких ракета средњег домета могућа, иако не стопроцентна. За разлику од нуклеарног сценарија где је неопходан одбрамбени систем са скоро апсолутном ефикасношћу, у случају употребе ненуклеарних ефектора то није случај, те је стога такав систем лакше остварив и у овом тренутку улажу се велики напори у том правцу. Напомињемо да су сви поменути „ненуклеарни ефектори” у ствари „опционо нуклеарни”, тј. земље које имају такву технологију ове ефекторе могу једноставно да претворе у нуклеарне, али се у том случају њихова употреба значајно компликује. Истраживачки фокус рада је усмерен на карактеристике нових система који чине срж „Нове стратешке ненуклеарне претње”, могућности њиховог даљег развоја и производње, импликације њихове употребе у борбеним дејствима, евентуалне измене у односу снага велесила, као и на могућности и развој система за одбрану од њих. За овај истраживачки задатак биће искоришћена појава првог таквог система, односно његова прва борбена употреба током СВО у Украјини („случај Орешњик”).