Преузмите цео чланак у ПДФ формату
У комплексном систему међународних односа и актуелној геополитичкој архитектури на глобалном нивоу, државе, у складу са својим економским, војним и другим потенцијалима, врше избор спољнополитичких стратегија. Посебан изазов по питању тог избора имају мале државе, због својих ограничених капацитета. Иако у научној јавности постоје бројне класификације спољнополитичких стратегија малих држава, оне се суштински могу свести на две: избор заштитника (у виду савеза или моћне државе) или проглашење неутралности. Различит избор малих држава по овом питању често може бити и једна од препрека у развоју њихових међусобних односа, имајући у виду да одабир одређене спољнополитичке стратегије подразумева акције којe су често супротстављене интересима друге земље. То се нарочито односи на развој односа у осетљивим сегментима спољне политике малих држава, као што су одбрана и безбедност.
Предмет рада је управо анализа овог феномена на конкретном примеру, односно сагледавање утицаја различитог одабира спољнополитичких стратегија Србије и Црне Горе на развој њихових међусобних војних односа, у периоду од дисолуције Државне заједнице Србија и Црна Гора. Циљ овог рада јесте да се утврди евентуална повезаност некомплементарности спољнополитичких курсева Србије и Црне Горе са динамиком у развоју њихове билатeралне војне сарадње. Основна хипотеза је да избор стратегије заштитника Црне Горе кроз чланство у НАТО-у и стратегије војне неутралности Србије, представљају озбиљну препреку у развоју њихових свеукупних, а посебно војних односа. Користећи методе анализе садржаја, анализе дискурса и компаративну методу, у раду се настојало да се докаже постојање повезаности осцилација у билатералним војним односима између Србије и Црне Горе са динамиком у избору њихових спољнополитичких стратегија. Биће показано да су поступци које је Црна Гора предузимала у оквиру профилисања своје спољнополитичке стратегије и напора да постане чланица НАТО-а директно утицали на слабљење динамике у јачању билатералних војних односа са Србијом, као и да неутрална војна политика Србије и њен отклон од атлантских интеграција отежавају побољшање тих односа.
Може се закључити да ће овако детерминисани односи остати доминантни и у наредном периоду, без обзира на повремено јавно исказане намере обе државе за међусобно унапређење билатералнe војнe сарадње, а посебно у условима актуелне поларизације у односима између великих сила након почетка рата у Украјини, почетком 2022. године.