Стратешка култура као оквир за проучавање цивилно-војних односа

Класична теорија цивилно-војних односа углавном је била ограничена на емпиријско-дескриптивне студије, док су теоријска полазишта таквих студија била рудиментарна. Окончање хладног рата изнедрило је нове изазове и питања, условљавајући потребу за теоријским утемељењем и проширивањем истраживачке агенде цивилно-војних односа. Следствено томе, предмет овог рада обухвата приказ еволуције теоријског оквира и истраживачке агенде цивилно-војних односа, полазећи од класичне теорије ка теоријским парадигмама конструктивиста. Основни циљ рада јесте теоријско утемељење цивилно-војних односа на поставкама конструктивизма и стратешке културе, као плодотворног аналитичког оквира за проучавање тих односа као зависне варијабле. У раду је коришћења метода прегледа академске литературе ради остваривања систематичног увида у релеватна теоријска становишта аутора који тематизују стратешку културу и цивилно-војне односе на поставкама конструктивизма. Издвојене су две основне перспективе студија стратешке културе које одређују начин обликовања тих односа као зависне варијабле. Конкретно, цивилно-војни односи могу се анализирати као производ јединствених идеационих чинилаца националне културе, традиције и историје једне нације, али и као производ дискурзивних пракси политичких и војних елита. Свеукупно, студије стратешке културе омогућавају надилажење анахроне перспективе цивилно-војних односа, пружајући иновативан теоријски и аналитички оквир који омогућава отварање истраживачке агенде ка новим питањима и субјектима.