Преузмите цео чланак у ПДФ формату
За идентитет, процес његовог конституисања, утицај на безбедносне праксе и однос између идентитета и безбедности, од осамдесетих година прошлог века, посебно после завршетка Хладног рата, нагло расте интересовање теорија међународних односа и студија безбедности. Безбедносни фактор један је од кључних за заснивање и разумевање идентитета, од појединачног до националног, и у основи је формирања и обликовања наднационалног идентитета.
Дуга историја трагања за смислом идентитета у центар пажње више је стављала појединца и његову борбу са свим силама које су угрожавале стабилно сопство и самоидентитет, који има континуитет и биографију извесније будућности. У традиционалним друштвима појединац није имао (ауто)рефлексивно поимање себе и окружења које има касније и данас, у модерном друштву. Ренесанса започиње преображај идентитета модерног доба, а рационалистички приступ и одвајање друштвене мисли од догматских стега вере, везују идентитет за личност, за пожељну способност ауторефлексивног посматрања и мењања према личним склоностима, друштвеним околностима и постизању сагласности у изградњи друштвених односа. Ту је зачетак новог хуманизма и родно тле либералних демократија.
Модерни човек и модерна држава од тада остају у темељу друштвене теорије која колективном идентитету приступа превасходно политички, полазећи од односа моћи. Зато је разматрање идентитета у овом раду, од појединачног до наднационалног, превасходно разматрање одређења и разумевања политичких и безбедносних заједница у односу на друге актере – од појединца до ширих колективитета у међународном систему.