Преузмите цео чланак у ПДФ формату
Стратешка култура се у ширем контексту може посматрати као однос најзначајнијих друштвених актера, у првом реду политичких и војних, према сили и њеној употреби. Иако се концепт стратешке културе првенствено везује за рат, он се ипак не мора нужно сводити само на проучавање односа неке друштвене заједнице према овој најекстремнијој форми примене силе. У овом раду проучава се веза између стратешке културе и насилне промене највиших носилаца власти. Основна хипотеза јесте да стратешка култура, као део политичке културе, а у ширем смислу и националне културе, представља један од извора легитимитета употребе силе у процесу насилног освајања власти. Указује се на то да ће се чиниоци стратешке културе, у првом реду политички, међу које се могу подвести: (1) историјско искуство, (2) политички систем, (3) уверење (веровања) елита и (4) војна организација, нужно рефлектовати на доношење одлуке о употреби силе, али и избору метода, у овом случају насилних, приликом замене актуелних режима неким новим. Анализом политичких чинилаца кроз један еклатантан пример насилног освајања власти из националне историје, какав је Двадесетседмомартовски пуч, може се сагледати веза између стратешке културе и примене силе ради доласка на власт, као и (не)легитимност таквог чина.