Преузмите цео чланак у ПДФ формату
Период након ратова деведесетих обележен је многим потешкоћама у односима између држава насталих дисолуцијом бивше СФРЈ, а једна од најзначајнијих сметњи релаксацији међудржавних, међуетничких и међуконфесионалних релација јесте чињеница да екстремизација ових простора опстаје и у поодмаклој трећој деценији од завршетка ратних сукоба. Пример јужне српске покрајине Kосово и Метохија, у контексту опстанка различитих варијетета политичког насиља, свакако се сматра једним од најеклатантнијих у иначе „пребогатом” миљеу Балкана овим врстама виоленције.
Полазећи од хипотезе да снажна екстремизација простора јужне српске покрајине представља озбиљну препреку дијалогу, у раду се, према сазнањима о променљивости и развојности, идентичности и различитости, супротности и противречности, анализирају неки од најдоминантнијих облика политичког насиља на Kосову и Метохији, попут екстремизма инспирисаног верским и етнонационалистичким наративима. Акценат је стављен на њихов међусобни однос у контексту супермирајућих карактеристика, као и начин на који су инкриминишуће инкорпорирани у сложени дијалог о коначном статусу јужне српске покрајине.