Преузмите цео чланак у ПДФ формату
Српска стратешка култура је кроз читав XX век била „растрзана” разноврсним дисконтинуитетима, од државног уређења, преко спољнополитичких и идеолошких, до стратешко-доктринарних опредељења, те се може рећи да је дисконтинуитет готово једина њена константа. Ипак, постојање војних клика може се сматрати једним од константи српске стратешке културе. Оне су пратиле српску војску и утицале на политички живот Краљевине Србије. Династички преврат из маја 1903. године може се узети као пример њиховог деловања. Након тога су млађи завереници формирали тзв. Црну руку, чији је вођа био пуковник Апис, који је стрељан након Солунског процеса 1917. године. Међуратни период обележило је деловање тзв. Беле руке, под вођством генерала Петра Живковића, која је била активна све до атентата на краља Александра Карађорђевића у Марсељу 1934. године. Друга Југославија је чак имала формализовну „војну клику” оличену у Савезу комуниста, која је била саставни део СКЈ на савезном нивоу, заједно са републичким савезима. На тај начин се настојао осигурати утицај партије на војну организацију, али је и утицај војске у друштву био „осигуран” њеним представљањем у партијском форуму на савезном нивоу. Консеквентно томе, српска политичка елита дочекала је распад СФРЈ са можда једином константом у њеној стратешкој култури, а то је ослонац на војску у решавању политичких криза, која се сликовито може представити изјавом Слободана Милошевића: „Ми не знамо да радимо, али знамо да се бијемо”.