Преузмите цео чланак у ПДФ формату
На европском тлу вековима се преплићу и сукобљавају разнородни стратегијски интереси англосаксонских земаља, Средње Европе, Евроазије, сила мора (таласократије) и сила копна (телурократије). Они постоје у форми најважнијих геополитичких концепција: атлантизам, (средњоевропски) континентализам и евроазијство. Иако су након Другог светског рата односи ових концепција креирали природу и трасирали пут европских интеграција, геополитички аспекти били су запостављени. Унутрашњи аспекти овог феномена разматрани су са позиције тежње европских народа ка помирењу, сарадњи и заједничком просперитету, док су спољнополитички аспекти разматрани искључиво са позиције идеолошке конфронтације две суперсиле и њихових савезника. Преломни тренуци светске политике на прелазу између два миленијума – урушавање биполарне (идеолошке) поставке света, појава америчког хегемонизма, процес настајања мултиполарног света, као и могућност процеса дезинтеграције Европске уније (ЕУ), захтевали су повратак на међународну сцену геополитичког разматрања, како позадине евроинтеграција, тако и њених перспектива.
Током хладноратовског периода, упоредо са економским повезивањем европских држава, текао је и њихов интегративни процес у оквиру Северноатлантског савеза у којем су САД имале кључну улогу. Тиме је, од завршетка Другог светског рата, војни и спољнополитички дискурс западноевропских земаља задобио доминантно атлантистичку (таласократску) конотацију. Међутим, на почетку новог миленијума пред ЕУ се постављају значајна (гео)политичка питања, као што су: прво, опстанак или њена дезинтеграција и, друго, у случају опстанка, могући правци геополитичког позиционирања Уније као последице утицаја односа претходно поменутих геополитичких концепција.
Са становишта Републике Србије, као мале земље са изузетно осетљивим геополитичким положајем и јасним опредељењем ка европској будућности, разматрања ових питања су од фундаменталног значаја за (ре)дефинисање њених дугорочних стратешких опредељења.