Преузмите цео чланак у ПДФ формату
У актуелном, и умногоме реконфигурисаном, поимању савремене безбедности, држава више није препозната као главни, или боље речено једини, предмет интересовања и изучавања безбедности. Проширивање и продубљивање концепта безбедности, у безбедносну је агенду укључило читав низ недржавних актера и референтних објеката. На овај начин измењен, контекст безбедности који у средиште интересовања, изнад свега, ставља човека-појединца и његову потребу за безбедношћу и сигурношћу као есенцијалну потребу, представља предуслов за стварање мирних и стабилних друштава. Одређивање појединца за референтног објекта безбедности установило је облик људске безбедности и отворило научни проблем теоријског разматрања односа појединачне и националне безбедности, односно безбедности државе, при чему се безбедност појединаца и друштвених група, које, у коначном, творе појединци, посматра изван традиционално схваћене националне безбедности, посматрајући безбедност појединца.
У напорима за разумевање феномена који се нашао на пиједесталу битности научних делатника који проучавају област политичког насиља, те правног и репресивног одговора на исти, а реч је свакако о тероризму, може се закључити да, у највећем броју случајева, одговор на тероризам који не уважава његов рушилачки потенцијал по људска права и, последично, људску безбедност носи битне мањкавости. С тим у вези, овај рад ће покушати да укаже на међузависност феномена: екстремизам – тероризам – терор, као свеобухватну нит која успева да на један сублимишући начин одговори на алгоритам опасности према међународној, националној и, у ширем дискурсу безбедносне културе, до сада најмање апострофираној, људској безбедности.