Преузмите цео чланак у ПДФ формату
Крајпуташ као споменик посвећен погинулом војнику представља данас један од препознатљивих симбола Првог светског рата на простору Србије. Значење који им се, као особеној творевини наивне уметности смештеној у природни амбијент, данас приписује битно је другачије од значења који им је приписивало српско сеоско становништво у времену њиховог настанка. Циљ истраживања је да, превазилазећи до сада присутан дескриптивни ниво истаживања ове друштвене појаве чији је корен у оновременим веровањима српских сељака, које наука данас сврстава у народну религију Срба, функционално-аналитичким приступом укаже на друштвено-историјске услове њиховог настанка и да истицањем комуникацијског концепта религије укаже на манифестне и латентне функције које је крајпуташ као форма кенотафа карактеристична за неке крајеве Србије имао у „традиционалној“ сеоској култури. Следећи овај приступ могуће је доћи до закључка да је суштина крајпуташа, као форме празног гроба, у потреби сеоске заједнице да у оквиру стандардизованог ритуалног процеса, који се може сврстати у обреде прелаза, контролише кризну ситуацију изазвану смрћу.